Катедра

ПРОФ. ДР ВЛАДАН НЕДИЋ И ЊЕГОВЕ ТИХЕ ЛЕКЦИЈЕ УГРАЂЕНЕ У ТЕМЕЉЕ
Кујунџија науке о усменом песништву
Почео је од лирике, најпре оне древне, митолошке, која лако прелази у љубавну. Та грађа, архаични светови и култови из којих израстају, универзални мотиви настали на српском језику, оквир су у којем се зачиње јединствена наука професора Недића. У једнакој мери био је, доцније, посвећен епици. Епски свет, пун митских јунака на виловитим коњима, тумачио је тај благи и префињени човек. Имао је одмерену реч, савршен израз, био оличење јасноће и највишег стила, и у књигама и у животу

Пише: Драган Лакићевић
Фото: Породична архива

Велика књига наше младости, у лектири – кућној и школској, била је Антологија народних јуначких песама Војислава Ђурића. Импресиван је био њен обим, опрема, витешка повесница – од „Женидбе Душанове” до „Почетка буне против дахија”. На томе смо одрасли.
Долазећи на студије, пре пола века, мислили смо да ће нам то – због чега смо се и уписали на српску књижевност – предавати управо он, Војислав Ђурић... Кад тамо, неко други, за чије име дотад нисмо знали. (Додуше, Воја Ђурић, звани Зевс, предавао нам је Гилгамеша и Хомера на Светској.)
Др Владан Недић, професор народне књижевности: висок, плав, светао, са златним рамом наочара кроз које гледа свет, поезију и своје студенте. Највеће благо српске усмене књижевности предавао је и дочаравао тај кујунџија књижевне науке.

ЗРНА НА БРОЈАНИЦАМА

Професор Недић родио се у учитељској породици, у Пласковцу, Топола, 1920. године. Основну школу завршио у Смедереву, а гимназију у Смедереву и Београду. Студирао југословенску и руску књижевност. Најпре је радио као библиотекар, а потом наставник и професор Филолошког факултета. Историчар књижевности, бавио се српским писцима XIX века (Његош, Змај, Лаза Лазаревић, Ћоровић и Ракић), а највише народном књижевношћу. Докторирао на Сарајлији, приређивао бугарштице, преводио. Његове радове академик Мирослав Пантић видео је као „зрна на бројаницама”.
Уредник научних часописа: Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор и Ковчежић; са Радованом Самарџићем уредник Српског биографског речника, учествовао у изради Сабраних дела Вука Караџића. Дежурао у штампарији, надгледао коректуре, све док не изађу табаци.
Најпознатија, за живота објављена дела, дела су му: Сима Милутиновић Сарајлија и Антологија народних лирских песама.
Онај епски свет, препун митских јунака на виловитим коњима, с бојним копљима и зеленим мачевима, тумачио је тај благи, тихи и префињени човек – одмерене речи, савршеног израза, оличење прецизности и јасноће.

ПЕСМА ЈЕ ГОРОСТАС

На почетку његовог рада, као и у српској поезији, стоји лирика: најпре древна, митолошка, она лако прелази у љубавну. Обредне и обичајне песме (коледарске, ђурђевске, краљичке, додолске...) саме пређу у љубавне. Многа осећања којима је лирски израз био потребан, а сва она лако пређу у љубавна. И песме уз рад, и песме крај колевке, шаљиве и тужбалице – све пређу у љубавне.
Грађа тих песама, архаични светови, култови из којих израстају, универзални мотиви настали на српском језику – из самог бића осетљивог човека и потребе певања – то је почетак суптилне и јединствене науке професора Недића.
У његовој Антологији народних лирских песама све трепери и пева, и као избор појединости и као целина. Прозрачна лепота човека и света, језика и значења, чини од ових песама медаље лирике, одликовања народа који пева далеко пре писаног слова.
Изузетан, међу многим примерима, представља лазаричка народна песма коју је проф. Недић пронашао у збирци Владимира Р. Ђорђевића, Српске народне мелодије – предратна Србија, из 1931. Њој је посветио једну малу лекцију – анализу:
„Једна лазаричка песма записана у Врању изискује одвојен спомен. Она је мајушна: три стиха. Међутим, ако се мери њен унутарњи обим – једини битан – она је горостас. Живот усамљеног цвета над водом, потресан у једноставности, прелази границе једног описа. Он говори много више:

Игличе венче над воду цвета;
Над воду цвета, над воду вене;
Над воду вене, над воду спада.

Полустихови који певају о цветању и вењењу понављају се у овој песми, нимало случајно; вода се јавља непрестано, као неизбежно огледало; течан глас в одјекује у свакој другој речи; ритмички удари нижу се у неумитним размацима; укратко, све доприноси да главна мисао песме, утисак опште пролазности, добија најскладнији израз. Да ли то лебди туга изнад стихова? Може бити, али тиха и светла.”
Као што смо научили ову песму, тако смо научили и ову њену анализу – напамет и заувек. Песма и анализа огледају се једна у другој. Недић је мерио „унутарњи обим” песме. Унутарњи обим његових кратких анализа био је раскошан.
Слично се десило и са једном Недићевом анализом епске песничке слике. У знаменитом огледу о Тешану Подруговићу (едиција „Раднички универзитет”, штампарија „Киро Димитровски Дандаро” – Битола, 1960) Недић испитује удео Вуку најдражег певача у стварању портрета косовских витезова који полазе из царског града Крушевца. Пред њима је барјактар, Бошко Југовић:

Ал’ ето ти војске на алаје:
Све коњици под бојним копљима,
Пред њима је Бошко Југовићу
На алату вас у чистом злату,
Крсташ га је барјак поклопио,
Побратиме! до коња алата;
На барјаку од злата јабука,
Из јабуке од злата крстови,
Од крстова златне ките висе,
Те куцкају Бошка по плећима...

(Наводимо из Друге књиге Државног издања, 1895. Тако је радио Недић: увек из оригиналног или најпоузданијег извора!)
„Како је Подруговић оживео Бошка Југовића” – пише наш професор. „Он је, најпре, одвојио његову појаву од позадине зањиханих редова копљаника. За слику косовског витеза-коњаника употребио је само једну боју, али ону која највише трепти. Бошко Југовић је вас у чистом злату (...) И коњ алат: жућкасто-црвенкасти преливи длаке. Живост описа увећао је наш певач уневши две појединости: да је крсташ барјак био поклопио јунака до коња алата и, нарочито, да су златне кићанке барјака ударале коњаника по плећима. Тако је Подруговић целу слику пустио у покрет.”
И ту није крај. Као и епски певач, тако и тумач – прати косовског јунака све до последњих сцена Косова; даје и мало књижевно-историјско откриће о косовском барјаку: „Барјак Југовићев нимало не личи на косовски. Средњовековни је изгледао друкчије: мали троугао круте тканине на врху копља. Барјак Југовићев у ствари је барјак из Првог српског устанка: велики, са много златних крстова и златних кићанки. Не би онда било немогуће да је наш певач довршавао слику косовског јунака сећајући се устаничких барјактара са дринског ратишта...” Бошков барјак појавиће се и у слици косовског разбојишта при самом крају битке.

још остаде Бошко Југовићу,
крсташ му се по Косову вија;
још разгони Турке на буљуке,
као соко тице голубове.

Овде професор помиње свог великог претходника Драгутина Костића који је писао о косовском барјаку. Велика знања по правилу су ослоњена на знања других, оних пре нас.
„И треће. Бошка Југовића нико није могао задржати да не оде на Косово. Године 1815, када је избио Други устанак, Подруговића нико није могао задржати у Срему...” Велики песник увек и себе угради у своју творевину. Па и научник.

ИСТОРИЈА НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Као што је у својој Антологији бирао бисере народне лирике са целог југословенског простора, обележавајући њихове посебне и опште особине лепоте и осећајне филозофије, тако је бирао златна зрна из опуса Његошевог учитеља Сарајлије. Тако је у зборнику Народна књижевност коју је приредио за Нолитову колекцију „Српска књижевност у књижевној критици” дао прегледну историју српске усмене књижевности: поезије – лирске и епске, народног приповедања и „глумовања”. У педесетак чланака и студија, из пера најбољих зналаца књижевног народног стварања, сачинио је органску целину свих области у којима је заблистало чудо усмене речи и мисли, са историјом сваке врсте и сваког примера. У хрестоматију је унео само три своја текста, а није заборавио никога – од Вука, Грима и Гетеа до претходника и савременика – професора и песника.
Као што је у усменом песништву највише простора запремила јуначка поезија, тако је и у овом антологијском зборнику народној епици припало највише страна и огледа.
Не зна се чему је проф. Недић био посвећенији – лирској или епској поезији. Најбоље се та посвећеност види у књизи О усменом песништву коју је Српска књижевна задруга у свом „Колу” објавила годину дана после Недићеве смрти (1976). Њега је интересовала свака, и најмања појединост у којој се открива тајна поезије – њеног настајања и значења. У лирици, то је најчешће било препознавање тананих нити које сежу у дубине паганства. У истраживању нашег епског песништва највише се и најпрецизније задржао на ствараоцима, њиховим личним и појединачним уделима у обликовању и усавршавању старе грађе и на тренуцима новог и стваралачког. То се најбоље види у Недићевој књизи Вукови певачи коју је, постхумно, објавила Матица српска 1981. године.
Вукови певачи јесте књига огледа о гусларима који су Вуку певали најбоље епске песме. Ови огледи садрже драгоцене појединости о животу певача, најчешће просјака и хајдука, њихове особине, склоности, посебности, али је тежиште на њиховом појединачном уделу у песми – и кад ју је гуслар наследио и мењао, и кад ју је у већини испевао сам. Зато су неки чланци дужи, неки краћи. И Вук је о својим певачима, с малим закашњењем (1833) дао оскудне, мада драгоцене податке. У Вуковим певачима нема ничег сувишног, све је поуздано и поткрепљено, писано највишим стилом који подразумева научни дискурс али и сјај и чистоту српског језика XX века.

ЧОЈСТВО ЗА КАТЕДРОМ

Не само у књигама, него и на катедри, и у животу, био је Владан Недић изузетна фигура.
Улази у учионицу, ставља на сто своју кожну браон торбу, скида ручни сат и одлази да сам затвори или отвори прозор. Никад није рекао: Да ли би неко затворио прозор? (С оне стране је Студентски трг: тролејбуси тутње према Калемегдану.)
Семинарски радови код њега били су наши први покушаји из разумевања народних песама, бајки, загонетки, пословица, брзалица... Кад нас је хвалио, чинио је то с мало бираних речи, дискретно и с укусом. А грдио није никога. То је постизао тако што је давао да се бољи радови читају на почетку школске године, а слабији касније. И кад неко прочита тај слабији рад, довољно га изгрдимо ми који дискутујемо. Професор, на крају, пита: Ви сте овај рад писали пре неколико месеци. Да га пишете сада, како бисте то урадили? Овај се самокритикује – већ је чуо и наше примедбе: каже да би друкчије, свестраније, с више труда... – Потпуно се слажемо – каже професор.
Семинарски рад могла је бити и збирка народних умотворина коју су неки од нас доносили из свог завичаја. Још је тамо причала покоја бака, певала тетка, или девојке на вашару. Нешто древно тињало је под пепелом савременог живота и телевизијског сјаја... Једном смо се окупили, нас десетак, да сачинимо заједничку збирку тих нових записа. Била је то наша прва књига... С нама су радили и примере бирали троје професора, међу њима и Владан Недић. Радове смо читали наглас и о њима расправљали. Највише смо се дивили записима једног Михаила, негде из Жупе... Имао је дивне лирске песме о златним кључевима који падају из облака... Сви су га хвалили – и студенти и професори, само је проф. Недић ћутао... А кад је заједничка књига изашла, Михаилових песама у њој није било... Спремао сам се да професора питам зашто их нема, али је професор изненада умро... После десетак година, у неком антикваријату, нашао сам књигу Народна лирика Жупе и у њој све оне песме. Михаило их је одатле узео... То је знао само проф. Недић, али је ћутао – да никог не повреди. У књигу их, пак, није ставио. Кад сам то причао једном другом професору из тог доба, он је рекао: Ја бих га пред свима осрамотио! – У томе је разлика, помислио сам.

СТАРИЦА МИЉА У МОРАЧИ

Кад је похвалио моје записе народних прича из Мораче, похитао сам у Морачу, старој Миљи, да ми још прича. Миља је била последњи усмени казивач у мом завичају. Једва сам чекао да нове приче (иверје старих бајки и митова) покажем професору. Донео сам их дванаест... Професор је узео, рекао ми да дођем у среду, у кабинет... Онда, о свакој, покоја реч: Овде имате архаичан мотив, погледајте код Чајкановића; ова прича има варијанту – потражите је ту и ту. И најважније: „Ваша Миља зна хиљаду прича!”
Онда сам журио да све то кажем старици Миљи: нико није слутио шта она памти још из свог детињства, на обронцима планине Бјеласице... Кад су сви отишли по градовима, и она сама остала с мачком и козом, сећала се... С почетка ми није веровала: плашила се дечака с оловком. Можда дечак лаже да професор, па још у Београду, хвали то што она прича, за шта би сви око ње рекли да су бапске приче и сујеверице које је превазишло наше друштво и ново доба... Поверовала ми је тек кад сам јој (1975) показао Владанову фотографију и рекао да је професор умро, у својој 55. години, за катедром, у сали пуној слависта... По мојој тузи видела је да говорим истину... После је, годинама, кад год доиграм из Београда, говорила: „Е мој Драшко, имао си ти једног доброг професора, али млад умрије! Жао ми је ко да ми је род!” И жалила га је до краја живота.
Многи су Недића по добру упамтили.
На једном семинару просветних радника срео се он са својим некадашњим студентом, песником Момиром Војводићем. Сусрет срдачан – сећање на оне дане! Момир му поклања своју збирку Светигора. И додаје: „Доћи ће вам на јесен један младић. Он износи благо из Мораче...” Кад смо, млади и надобудни, тумачили бајку „Баш-Челик”, професор је на крају рекао: „У својим запажањима, наш Драган Лакићевић наслутио је да је у стварању ове бајке учествовао и човек из његовог краја – Максим Шкрљић из Мораче, Вуков сарадник, зналац неколико десетина епских песама...” А при крају школске године, затражио ми Момирову адресу: „Желим да му напишем да је био у праву кад ми је скренуо пажњу на вас!”

ИЗ РИЗНИЦЕ СЕЋАЊА

Био је децембар 1974, имао сам двадесет година, кад ми је елегантни часопис Књижевност објавио циклус раних песама. У „Просветиној” књижари (Геце Кона) видео сам своје име на насловној страни... Поезију је уређивао Иван В. Лалић, а главни уредник био је Зоран Мишић... Једног дана, улазећи у учионицу 35, пре него што ће ступити за катедру, професор Владан пришао је мојој клупи и тихо рекао: „Видео сам, у Књижевности, ваше песме. Лепо!” Само то. И сад ми се чини да већу похвалу никад нисам чуо.
Свака реч Владана Недића, написана и изговорена, имала је своје место, своју неопходност, није смела бити сувишна. У његовом стилу било је нешто господско – научно, српским речима. И дискретно, једва чујно, струјала би понека нијанса из усменог песништва. Умео је да каже: „Објавите ви то, не часећи часа!” Само ко је добро знао песму „Женидба Максима Црнојевића”, сетио би се да је узречица „часа не почаси” оданде. Све је било однекле, из неке ризнице.
Ђак који се свега овога сећа доживео је и једну писану похвалу од свог најдражег професора. Пред сам крај живота, затражио ми је две-три приче за збирку народних умотворина Село весело коју је издавао Радио Београд за јубилеј истоимене емисије. Треба нешто да им напишем. Дајте ми и причу „Вук и ајдук”. (Ту причу казивала ми је старица Миља још док сам био гимназијалац у Титограду.) Књига великог формата, илустрована и препуна, а у њој Недићев предговор, у којем стоји: „О уметничкој каквоћи приповедака у књизи, биће да је врх приповетка чији су јунаци два највећа самотника на белом свету, вук и хајдук. У њеном понору јавиће се мисао да је необично побратимство изневерио – човек.”
Знао је да сретне колегу професора, или студента и да му каже: Нашао сам у антикваријату СКЗ књигу за коју сте питали. Резервисао сам је на ваше име. Неће је продати седам дана...
Рано је нестао. Све његово морало се упамтити.